Таленти

ЛОЗНИЧАНИН НЕМАЊА МАКСИМОВИЋ, ЗВЕЗДА У УСПОНУ ЕВРОПСКОГ ФУДБАЛА
Човек за велике одлуке
Никада се није гурао у први ред, напротив, али од малена баш он одлучује историјске утакмице. Од како је пионире „Лознице” увео у најјачу лигу Србије, до пресудног гола Бразилу у финалу Светског првенства за младе 2015. на Новом Зеланду, или до недавног гола на Кипру којим је првака Казахстана први пут у историји увео у европску Лигу шампиона. Још у родитељском дому у Бањи Ковиљачи научио је: „Успех не мења праве људе.” И када је био без клуба, на улици, и сада на светском трону, држи се исто. Пред њим је леп и тежак пут, баш као и онај иза њега

Пише: Ненад Марковић

Пред полазак на Нови Зеланд, на Светско фудбалско првенство за млађе од двадесет година, рекао је да се екипа припрема још откако се квалификовала, да је спремна и да још само неколико ситница треба да се стави на место. Био је свестан да као један од најискуснијих у екипи, играч коме је то треће велико такмичење, носи и већу одговорност. Веровао је у успех, али није срљао.„Корак по корак до циља”, говорио је. У шта је веровао, то је и остварио. Пред сам крај другог продужетка, у 118. минуту финалног сусрета са Бразилом, репрезентацијом која је иза себе имала низ од двадесет утакмица без пораза, постигао је гол и донео Србији светску титулу, а себи место у историји српског спорта.
– Стварно је невероватан осећај победити Бразил у финалу Светског првенства, а мени је припала част да два минута пред крај тако велике утакмице дам гол. Било је веома тешко, право финале. Чекало се ко ће први погрешити. Повели смо, па се можда мало и уплашили те предности, примили брз гол и вратили све на почетак. Када су сви помислили да ће пенали одлучити победника, једна одлична контра решила је све. Осећао сам се добро током целог турнира, осим у првих тридесетак минута финала. Када су почели продужеци, осећао сам се одлично, као да ми је прва утакмица турнира. Имао сам снаге, подигао сам се и могао да играм још пола сата и да је тако било, дао бих још један гол. У тренутку када је кренуо тај кључни контранапад, видео сам да сам први испред наше одбране, једини који може да се укључи, и почео сам да трчим. Живковић ми је одиграо лопту на време, а ја сам први пут у животу био толико смирен да се чак ни на тренингу никада нисам тако осећао. Знао сам да морам да сачекам голмана, видео сам да очекује да му гађам први угао унутрашњом, а ја, иначе, волим да шутнем спољном, стално то радим, и погодио сам му кроз ноге.
Погодак у финалу, постигнут мирно као да игра са другарима у школском дворишту, није био једини тренутак у којем је на Светском првенству Немања пресудио. У четвртфиналном сусрету са репрезентацијом САД чинило се да је серија пенала бескрајна, али онда је српски број осам кренуо ка шеснаестерцу и осамнаести пенал извео савршено хладнокрвно. Учинио је то у складу са реченицом исписаном на унутрашњем порубу дреса коју су репрезентативци читали пред сваки излазак на терен:„Бог даје најтеже мисије својим најбољим изабраницима!”
– Много ми је значио тај пенал. Селектор Пауновић је рекао да сам у том тренутку, преузевши одговорност, сазрео и то ми је помогло у финалу. Није требало да шутирам тада, али ми је нешто рекло да изведем пенал. И никада то нисам опуштеније урадио, био сам потпуно сигуран да ћу постићи гол. То сам одговорио и судији када сам пришао лопти и када ме је, неуобичајено, упитао да ли ћу погодити. Причало се да сам разговарао са голманом Стифеном, али то није тачно.

СЛОГА

За разлику од уобичајеног понашања српских екипа, омладинци нису падали када губе, нити су се повлачили у одбрану када воде, играли су увек до краја, до последњег судијског звиждука и није међу њима било трвења, нити зависти. Показали су на делу да слога кућу гради и да само слога Србина спасава.
– То ми је најјачи утисак који носим са Новог Зеланда. Какав смо тим, какво другарство влада међу нама. Били смо заједно тридесет пет дана и ниједног тренутка нисмо осетили нервозу, што се дешава када много људи заједно проводи толико времена. Нама се то није десило. Присуство психолога у тиму било је веома битно. Важно је да можете са неким стручним да поразговарате када имате неку дилему. Није исто причати са неким ко није тако добро упућен у то. Значила ми је подршка коју сам добијао од куће, али, уз родитеље, породицу и девојку, највећа подршка је долазила из саме екипе јер смо заједно живели за тај циљ. Скуп смо веома добрих играча, али је најбитнија атмосфера у екипи. Ако тако наставимо, верујем да можемо и у сениорској конкуренцији постизати резултате.
О освајању светске титуле маштао је још као клинац, док је трчкарао за лоптом са другарима из родне Бање Ковиљаче и петлићке селекције тамошњег ФК „Гучево”. Покојни деда Славко одвео га је први пут на стадион.
– Једва је измолио тренера да ме пусти да тренирам пошто сам био мали, имао сам тек пет година. Увек сам волео фудбал. Лопта ми је била најомиљенија играчка, често сам спавао са њом. Стално сам играо фудбал, као и сва деца у нашој улици и околини. Била су ми важна та места на којима смо се окупљали, дружили и, наравно, играли лопте, а посебно двориште ОШ „Вера Благојевић” у Бањи Ковиљачи. То се не заборавља. Још увек сам у контакту са тим другарима, чујемо се стално и виђамо кад год дођем кући. После „Гучева”, прешао сам у „Јединство” из Роћевића, а онда у трећем, четвртом разреду у лознички ФК „Омладинац” и ту сам тренирао до одласка у „Звезду”. Био сам шести разред, имао дванаест година, када сам први пут обукао црвено-бели дрес и то је било остварење дечачког сна. Био сам сувише мали да бих отишао у Београд, па сам на тренинге путовао два, три пута седмично по 140 километара у једном правцу. Тада сам био дете и нисам довољно знао, није ми тешко падало. Тек сада видим колико је мојим родитељима било тешко да се организују, ускладе обавезе, да узимају слободне дане како би ме тако често возили до Београда. Али сви смо се подредили истом циљу. Ја сам најбоље учио баш у време док сам колима ишао на тренинге. Сећам се, дешавало се често да одем са оцем Радисавом, саобраћајним полицајцем, у среду на тренинг па, да се не бисмо враћали, останемо до недеље код тетке у Београду. Тада смо нас двојица имали озбиљне договоре како мојој мајци Тањи, иначе учитељици, да саопштимо да три дана нећу ићи у школу. Лепа је то успомена и свакако добро искуство.

ИСКУШЕЊА

Није све, међутим, текло глатко. Немању су чекала искушења, испити зрелости један за другим, а само што је био начео тинејџерске дане. Повреда и месец дана у гипсу избацили су га са терена после две године у „Звезди”. Шест месеци није тренирао и више није имало смисла путовати у Београд. Наметнуло се питање шта даље, а мишљења су била различита.
– Отац је био за то да се вратим по сваку цену, мајка је била против. Пресудио је отац и то је сигурно био најбољи потез. Вратио сам се у живот, играо стално годину дана у пионирској селекцији ФК „Лозница”, освојили смо титулу и кроз бараж са пожешком „Слогом” пласирали се у највиши ранг, Квалитетну лигу Србије. Најбитније је било то што сам играо стално. За време повреде, највећи проблем сам био ја сам. Био је зимски период, хладно, само сам јео и играо игрице. Доста сам се угојио и за све сам био сам крив. Када сам се вратио после повреде, на припремама у Македонији више сам седео на земљи него што сам радио. Само сам говорио да не могу више и сви су ми се смејали. Тих шест месеци ми је најлошији фудбалски период и тада сам најмање био главом у њему. Када си седми разред, о свему мислиш осим о ономе о чему би требало. Повратак у Лозницу допринео је да схватим да морам много више да радим како бих поново играо као пре. То сам и урадио. А тада је требало одлучити шта даље. Отац је желео да останем у Лозници и играм у Квалитетној лиги, а мајка је инсистирала да се вратим у Београд. Тада је она пресудила и била је у праву. Обоје су за мене у правом тренутку донели праву одлуку.
Други одлазак у Београд значио је и одвајање од родитељског дома. Мајка и отац су остали код куће, а  Немања је са друговима из екипе, о трошку клуба, живео у једној кући у Кумодражу. Миран крај им је одговарао, а све им је било организовано. Пут до успеха није лак, ни путарина до циља јефтина.
– У почетку је било тешко, али сам се после навикао. Сви смо били у истој ситуацији, па смо се међусобно подржавали. Имао сам добро друштво, сви су били нормални момци и нико од нас није помишљао да скрене са правог пута. Када живиш са другарима, време пролази брзо, ту су школа, тренинзи, обавезе, и не стиже много да се размишља о кући. Тетка живи у Београду, па сам ишао и код ње, а много значи када имаш неког старијег уз себе. Рани одлазак од куће јесте тежак, али због тога ми је касније било много лакше да се навикнем када сам отишао у иностранство. Цена истрајавања и успеха није мала, мора се одрећи много тога. Две године сам био један од ретких играча који иде редовно у школу, али у одређеном тренутку мора се одлучити. Једно се мора подредити. У великом граду, где се толико времена губи у превозу, нисам више могао да идем редовно и друге две године средње школе завршио сам ванредно. Није могло другачије. Колико год било скупо, увек бих онима који желе да успеју препоручио да покушају. Ако имају свој циљ и не одустају од њега, то ће им се вратити.

ПОТВРЂИВАЊЕ

У „Звезди” му је било добро у млађим категоријама. Био је омладинац, играо константно, иако је било неслагања око позиције у тиму, било му је лепо и остао би део екипе да га нису позвали на припреме са првим тимом црвено-белих. Полагање возачког испита било је изговор за неодлазак са првотимцима.
– Положио сам возачки испит, али годину дана касније. Отац им је рекао да због возачког не могу да се прикључим првом тиму. А позвали су ме само зато што су неки играчи одбили да оду на припреме. Никада нису на мене озбиљно рачунали за први тим. У „Звезди” сам добијао прилику у млађим категоријама, али су они сматрали да сам шпиц, а ја сам желео да играм задњег везног, па су ме стално пребацивали с једног на друго место. Мени је тада било лепо у „Звезди”, желео сам да останем у омладинцима, знао сам да са 18 нисам за први тим. И све би било у реду да ме нису позвали да потпишем уговор, па да после, када се вратимо са припрема, ни сами не знају шта ће са мном. Тада сам одлучио да одем и никада нисам помислио да сам погрешио због тога. Рани одлазак из српског фудбала, гледано данас, био је велики плус за мене. На време сам почео да се бавим неким стварима на које се код нас не обраћа пажња. У Европи се озбиљније тренира, боље се живи, више се води рачуна о исхрани и свему без чега се не може играти фудбал на врхунском нивоу. Отишао сам у Швајцарску, требало је да пређем у један од два клуба, али је то пропало. Онда сам се са родитељима и менаџером договорио да чекамо праву прилику, он није желео да ми нађе клуб по сваку цену.
Упркос томе што једини није имао клуб, репрезентација га није заборавила. Селектор Друловић не само да је Немању позвао у тим, већ га је ставио у прву поставу. Оправдао је поверење.
–  Захваљујући Јовану Станковићу, Љубинку Друловићу, Вељку Пауновићу и Фудбалском савезу Србије, добијао сам прилику да играм у репрезентацији и постао првак Европе у Литванији, а био сам једини без клуба шест месеци. Био сам миран и веровао да ће се нешто десити. После првенства, начинио сам по многима чудан потез одласком у словеначке „Домжале”, али ми је то донело да годину и по дана играм сениорски фудбал.

СЛАВА

Од фебруара игра у Казахстану, за актуелног првака „Астану”, и каже да му је тамо лепо. Брзо се уклопио у тим, заузео своје место и постао један од најцењенијих играча. У кључној утакмици за пласман у Лигу шампиона, против „Апоела” на Кипру, постигао је изједначујући гол и тако свој тим увео у најелитније европско фудбалско такмичење. Тамо ће снаге одмерити са „Атлетиком” из Мадрида, „Бенфиком” и „Галатасарајем”. То је највећи успех у историји казахстанског фудбала.
– Тежак меч, чији нам је значај завезао ноге. Играли смо своју најлошију утакмицу, све док нисмо примили гол. Тај погодак нас је опустио и заиграли смо боље. Десило се да сам поново био човек одлуке, а утакмица је заиста  била историјска, овог пута за казахстански фудбал. Повукла ме лопта, осетио сам простор, ушао, и убацио је у мрежу. Очигледно, јави ми се неки осећај да се нађем на правом месту. Саиграчи се шале са мном да голове постижем само на најважнијим утакмицама. Када је „Апоел” дао гол и изједначио укупни резултат, пошто смо код куће ми славили са 1:0, помислио сам да ћемо играти продужетке, да ће пенали решити победника и да ћу због тога пропустити авион за Београд. Сматрам да смо у жребу за Лигу шампиона имали доста среће, група је добра, може да се игра. Уверен сам да смо спремни за надметање са великим европским клубовима и да нећемо имати споредну улогу.
Немања не воли да се слика, па би се по повратку са Светског првенства, као после Литваније, сигурно повукао у задње редове. Међутим, победоносни гол донео му је славу, у Србији је дочекан као херој. Поред дочека на балкону Скупштине Београда, прославе су га очекивале и у завичају, у Ковиљачи и Лозници, али и у Астани.То га није променило. Није себи допустио да узлети, чврсто с обе ноге стоји на земљи.
– Слава је друга страна успеха. Сада је добро, али сигурно ће бити и лоших тренутака, кад је тешко. И то, као и ово сад, мора да се носи, истрпи. Дочек у Београду био је величанствен, савршена атмосфера, и захвалан сам свима који су дошли. Тако је било и код куће у Бањи, дочек је организован у школској спортској хали и било је дирљиво. У мом размишљању ништа се није променило. Еуфорија ће потрајати још неко време, а онда ће се све вратити на старо, баш као и пре. После Литваније требало ми је шест месеци да схватим да се од старе славе не живи, да у фудбалу нема старих заслуга и да, када се вратим у клуб, морам на свакој утакмици да се доказујем. У време када сам био без клуба понашао сам се исто као и сада, кад сам првак света.

***
Завичај
– Дрину обожавам одмалена. Увек смо ишли на реку, породично. Да после утакмице са „Апоелом” нисам имао репрезентативне обавезе и пре њих два слободна дана, била би ово прва година да се ни једном нисам окупао својој реци. Волим и Бању и Лозницу и Дрину, волим да дођем, ту су ми породица, пријатељи, девојка, али, чини ми се, тешко да ћу по завршетку каријере моћи да се вратим и живим ту. У будућности себе не видим ни у једном другом послу сем фудбала. То радим целог живота и сигурно ћу остати у њему, мада сада не могу да знам у којој функцији.

***
Умрежавање

– Раније сам доста читао књиге, али у последње време не стижем довољно. Овде у Казахстану време баш брзо пролази, много путујемо, велика је земља, у карантину смо често. Понекад стигнем са друговима из клуба, а има нас неколико са наших простора, да се прошетам. Живимо у центру града, близу једни другима, и заједно идемо на ручак. Немам налоге на друштвеним мрежама. Раније сам имао на „Фејсбуку”, али сам угасио. Друштвене мреже имају добру страну, али не на начин на који их већина људи користи. Немам потребу за тим, одвикао сам се. Чуо сам да су се после Светског првенства појавили профили под мојим именом и на „Фејсбуку” и на „Инстаграму”, али то нема везе са мном. То су направили неки људи којима је, изгледа, много досадно